Nije samo knjižnica.
Ovo je arhiva duše jednog sela.

ВРЕБАЧКЕ ПРИЧЕ – Пријатељ Жарко (16)

Имао сам у Госпићу једног пријатеља из најранијег дјетињства – Жарка Вујновића. Упознали смо се у Јаски, а очеви су нам радили заједно. Његов отац је увијек желио да се врати у родну Лику, био је родом из Читлука, и на крају је то и успио. Преселили су се у Госпић, отац му је саградио кућу на излазу према Билају. Често смо знали свратити до њих да их посјетимо и да се родитељи присјете старих времена, распитају се за здравље, да виде дјецу и како то већ иде. Све је то било обично, сједне се и попије кава. Жарков отац низак, па и предебео, са округлим набијеним и чврстим трбухом, округле и чекињасте кратке црне косе и бркова био је необично живахан у разговору и знао се смијати заразним, високим и пискутавим гласом док му се трбух тресао у ритму смијеха, привлачио ми је пажњу док би његове живе оштре очи прелазиле по мени. Мајка му је била смирена жена забављена кућним пословима, а увијек би нас дочекала ведро са искреном добродошлицом која јој се осликавала на лицу.

Памтим једну нашу посјету кој ми се посебно урезала у сјећање, по риболову какав до тада па ни послије никад нисам доживио. Видјевши да се родитељи добро забављају, допустили су нам, ваљда да им не сметамо, да одемо на Новчицу, ријеку која тече кроз Госпић, на пецање. Пецање ме је тада привлачило, али нисам имао среће у риболову, нити у Јаски гдје сам на потоку ухватио свега двије мале рибице које су, иако су једва биле за зуб завршиле у тави, а поготово на Јадови која је онда била пуна риба, мрена и кленова, али су све одреда биле спретније и паметније од мене. Једном сам сатима покушавао у плићаку ухватити као длан велику сунчаницу, али без успјеха све док није наишао неки рибич са мрежом и извадио ју из воде.

Питао сам се какав ће овдје бити риболов и хоћемо ли ишта уловити, али Жарко је био самоувјерен и брзо грабио према Новчици: “Видјет ћеш, бит ће рибе колико хоћеш.“ И то се десило. Бацали смо удице и извлачили сунчанице, пуштали их натраг у воду и поновно ловили. Није то ни било лако. Откачити рибицу са удице значило је рискирати убод оштре леђне пераје, али ловачка страст је била јача. Успут се требало борити против жаба које су скакале на удице надајући се добром залогају, а онда смо и прешли на ловљење жаба које су бјесомучно скакале на црвену крпу коју смо прикачили на удицу. На крају смо се уморили и задовољни добром забавом вратили се празних руку натраг. Питао сам се што је с тим рибама и жабама да тако иду на удицу, а узрок томе је вјеројатно било мало воде у пресушеној ријеци и њихово обиље.

Памтим Жарка из тих дана. Био је старији од мене годину дана и били смо скоро подједнаки растом, па и у лицу, осим што сам се од њега истицао пуним образима и напетим хлачама на трбуху и позадини. Жарка сам поновно, случајно и са изненађењем срео средином осамдесетих година у твртки „Никола Тесла“ у којој сам се запослио. Осјећао сам да није више тако присан као из давних дана, вјеројатно због проблема које је носио у себи, а неколико година касније изненада је умро.