Početna - Srpska narodna čitaonica i knjižnica u Vrepcu

ВРЕБАЧКЕ ПРИЧЕ – Могорић (16/1)

Сваког љета, један дан у предаху између рада на пољу одлазили смо у Могорић код маминих родитеља, сестара и браће. Чекао сам тај дан са нестрпљењем и радошћу веселећи се баш свему што ме је чекало. У Могорићу су знали да смо у Врепцу, али је дан посјете за њих био изненађење. Иако Могорић није далеко, тек сусједно, али дугачко и ушорено село није било баш пуно начина да се пошаље порука по неком путнику или пролазнику. Јутро, дана посјете, послије доручка почело је са спремањем ствари и поклона. Путовали смо колима која је отац за ту прилику мало дотјерао, затегнуо странице и поставио клупе за сједење које су прекривене шареницама и подстављене кожунима давале колима свечани изглед. Коначно би упрегли коње, сјели и кренули до десетак километара удаљеног Могорића. Пут ми је био познат, код Градине окренули би према школи, па лијево прашњавом бијелом цестом, прошли би крај гробља, па на Ћелемијски мост, па право путем према Павловцу. Док би коњи полако касали уживао сам у вожњи радознало гледајући око себе крај који ријетко виђам јер нас послови нису водили овуда. Ишчекивао сам кад ћу видјети Зир за који сам одавно чуо изреку „Да ми је сир као Зир, јео бих га док сам жив.“ И, ето, прошавши крај одвојка за Завође, ушли смо у Павловац и успевши се на први цестовни успон, Зир је пукао пред очима. Каменита громада урезала се у крајолик и као да је изникла из равног Личког поља. Пролазимо и Госпиновац, Павловачки извор уз цесту, пролазимо испод Шупљаче, брда са каменом шупљом главом на врху и на изласку из Павловца поновно прелазимо мост преко Јадове и улазимо у Могорић. Пут нас води даље, пролазимо крај штерне у Буљмизама и долазимо до Ковачице, кратке, али силовите рјечице каменог корита на којем је узводно од моста саграђен дрвени млин, док је којих неколико стотина метара низводно на лијевој обали била, то сам касније сазнао, родна кућа моје бабе Ђуке.

Настављамо путем даље. Око нас ливаде и оранице, праменови чворнатих храстових шума кроз чије зеленило се бијеле накупине камених громада обраслих у подножју густом зеленом маховином. Камење изникло уз цесту и по пољима понегдје се чини као раштркано стадо оваца, прати нас цијелим путем. Долазимо до сеоског дома гдје је некад била и школа. Мали трг и раскрсницу омеђило је неколико кућа и зидине православне цркве срушене у другом свјетском рату кроз коју се пробија зелени густиш и шикара. Окрећемо лијево и ускоро након оштре кривине, десне, па лијеве долазимо до сеоског гробља, посљедњег почивалишта мојих предака. Ту стајемо, улазимо и лаганим кораком крећемо десно попријеко до ограде гдје су покопани Ђаковићи. Мајка се запаливши свијећу, увијек присјети покојне бабе коју је дубоко вољела и коју памти као паметну и разложну жену која ју је понекад знала узети у заштиту или криомице додати корицу круха у оној неимаштини која је владала тих предратних година. И касније, кад су отишли и дјед, послије операције ноге, 1963.г. због гангрене и вјеројатно због посљедица рата, и баба која је озлиједивши ногу на пољу изгледа наишла на нестручну помоћ у госпићкој болници и напрасно умрла, и ујак Милан, Брале како смо га звали, од тешког и исцрпљујућег живота и много гладних уста која је требало прехранити што га је онако ситног, слабог и израђеног од дјетињства из њега извукло и посљедњу кап живота, увијек би застали на овом мјесту и присјетили се драгих покојника.

Жељко Наранчић