ВРЕБАЧКЕ ПРИЧЕ – Жуја и Сива (15)
Живот коња на селу није био лак. И Жуја и Сива, дједове кобиле, дијелиле су њихову судбину. Свака од њих је била другачија. Имале су своју нарав и навике. Сива је била мирна кобила, сиве, благо црно прошаране длаке, дјеловала је скромно и повучено. Дуго је радила и служила дједа, а касније кад је дјед помало узмицао с годинама од посла, продао је Сиву. Нагодину кад сам видио да је више нема стисло ме је око срца и дуго је нисам могао прежалити сјећајући се њених дубоких и смирених очију којима ме је гледала.
Остала је Жуја, права супротност Сиви. Пламеносмеђе длаке, немирног, понекад и опаког погледа, некад својеглава и тврдоглава и дјед је понекад тешко излазио на крај са њом. „Смири се, враг те појео!“ знао се љутити дјед јер је Жују могло свашта уплашити, и птица, и миш, и тко зна што још што си је замислила у својој поносној глави, док ју је покушавао упрегнути у у кола. Била је то „опасна“ кобила којој се нисам, за разлику од Сиве смио приближити. Увијек сам ју обилазио издалека јер се никад није знало што Жуја мисли и смјера. Иако својеглава, дјед је оставио Жују јер је, вели, била бољи радник, знала је инатећи се, повући скоро немогући терет чиме се дјед у друштву сељана и чашицу ракије знао често хвалити.
Али, једне касне јесени или ране зиме враћајући се колима негдје од Билаја дошли су до старог дрвеног моста преко Јадове у Барлетама кад је Жуја, уплашена нечим одједном повукла снажно кола, али умјесто преко моста право крај моста у Јадову. Срећом кажу није била велика вода, али кола су се искренула и дјед се онако корпулентан и обучен богами окупао у хладној води. Била је то добра прича за дуге зимске ноћи, али, уствари, вјеројатно никад нисмо сазнали праву истину јер је дјед чувајући свој понос сву кривицу превалио на Жују која, јадна није имала прилике да се оправда. Сумњали смо у дједову причу јер тај догађај никад није замјерио Жуји.
А онда је једне године и Жуја отишла из дједова дворишта. Дјед ју је знао и касније виђати, вели да га је увијек препознала, а кад би причао о томе и дједу би задрхтао глас.
Жељко Наранчић
