ВРЕБАЧКЕ ПРИЧЕ – Сеоски пријатељи, гости и родбина (12)
Код наше куће је увијек било гостију. Сви који су од рудежа и потока Наранчића ишли у село или у задругу пролазили су путем који је пролазио иза куће умјесто да иду путем до школе и обилазе штерну. Увијек би понеко свратио, покуцао на праг и јавио се. У сјећању ми је највише остала Милева, Максетина снаја и мајка Дане и Перице, крхка и слабашна, на чијем лицу се осликавао тежак живот који је мирно и трпећи у себи подносила. А знао је доћи и Љубиша, “сеоска луда“ коме никад није било доста цигара и ракије и који није био баш при здравој памети.
Баба се поносила својим вртом уређеним код старог кућишта. Користила је сваку прилику да понешто уради у њему, а то се и видјело. Врт је био пун свега, а плодови су били једри и одисали бујношћу. Било је ту краставаца и парадајза, прекрасне паприке, лука и љутике, граха, мркве, першина…..То је коштало труда. Најтеже је било за воду кад је знала изостати киша у сушним љетним мјесецима. Сваку кап воде баба је донијела из јаме иза куће, на мјесту данашње штерне, полако канту по канту, корак по корак. А ту код јаме, испред бочне стране куће баба је посадила перунике, кате и друго цвијеће које јој је добро успијевало и на које је била поносна. И то је било бабино лице посве другачије, њежније и племенитије од оног које је показивала у тврдом сељачком животу.
Знала је, идући у задругу доћи и Нада, снаја ујака Ваће, бабиног брата. Поразговарали би, понекад би се попила и кава. Отац је волио отићи код ујака, па би и заједно отишли до њих у Поток Наранчића. Кућа је преко пута Максетине, одмах преко цесте, кроз чије двориште, прешавши преко камене плоче постављене преко потока, би прошли. Никад нисам питао бабу, а не сјећам се нити да ми је отац о томе причао што их је раздвајало да до смрти нису проговорили ни ријеч.
Једном, двапут свратили би и до Цигиних. У ту кућу на крају села према планини удала се моја тетка Милка, за Николу, Цигиног сина. И они су знали доћи љети као и ми, касније и са дјецом Милицом и Ђуром, вршњацима мога брата, али њихов боравак је био права покора. Била је то најбогатија кућа у селу, али и рад је био исцрпљујући, па су одлазак увијек чекали са олакшањем. Нисам баш волио ићи тамо, сметао ме огромни рој муха, које се нису могле избјећи, али након неког времена попустила би обрана, руке их више нису могле од умора тјерати, па је и повратак кући увијек дочекан као олакшање.
Дјед Ђуро, стари Цига, био је маркантан човјек јаке грађе и загасит у лицу, па је ваљда и био разлог да га тако прозову успоређујући боју његовог лица са генетском бојом Цигана који су повремено обилазили село просећи, а покаткад и крадући, док се каснијих година нису населили на улазу у Госпић послије Билаја.
Код Циге је било пуно двориште, штале и обори – животиња. Можда и десетак крава које је требало двапут мусти, коњи, неколико стотина оваца, касније и стадо од педесетак планинских коза, а о живади да се и не прича. Све је требало подмирити, а радних руку никад доста. Зато је у кући увијек био покоји „слуга“. А осим сточарства била је ту и велика пољопривреда која је бројала неколико десетака парцела, кошаница, ораница и шуме. Касније, кад се послије рата село мало опоравило, подузетни дјед Цига је дробио камен и производио бетонске блокове за градњу кућа. Своје царство водио је жељезном руком, а и баба Милија или Милица држала је ред међу женском чељади. Све је било подређено послу и њихови синови, један који је остао код куће и мој тетак нису се питали, и њихово је било да раде.
Жељко Наранчић
