MJESNI ODBOR VREBAC

Пролазио сам леђен и паљен

од сјаја раја до руба пакла,

и дружељубив и усамљен,

и са мном љубав неусахла.

Стала сретања и стисци длана

душе што чувану блискост нуди,

веселе дружбе воћка убрана

однесе причу што прошлост буди,

а прозрачјем однекуд сине

топлине траг на хладне кости,

нека лепота из даљине

и нека љубав из прошлости.

Очи би још гледати хтеле

изблиза даљине драге,

и сад би биле песме вреле,

ал' нема, нема снаге.

Од постања смо земни гости

на дефилеу - пролазности.

Душан Ћурчић

 

Следи песнике, мале и велике

што духотворјем лŷче пале

и пратиоце и предводнике

и светлописом разбуктале,

и опчињене, несагнуте,

и спонтане, заборављене,

и безазлено осмехнуте,

и часнодарном слову верне.

Стих је извор и огњиште

и сневноумљив нектар кушан,

стих је душама уточиште

до старог доба ђачки слушан.

Окрилаћени књигопоји

у векове ће искричити,

бити верни лађари твоји,

као да кажу: - Пиши и ти!

Запиши га чим се сетиш,

јер ко ласта стих одлети.

Душан Ћурчић

 

Живот је да га има

сред топлине и мраза

будилник сећањима

неимар свог пролаза

У њему тама и сјај

премећу добро и зло

и циљ и промашај

и противречности сто

Са огрубелих леђа

сабира питомо воће

и даје у наслеђа

живи импулс мирноће

и лепог што наново

озелени станишта-

живот је потомство

и жар са огњишта

 

Душан Ћурчић

Напомена:

Песма је објављена јануара месеца ове године у збирци "Студи лета".

Душан Ћурчић је рођен 1933.г. у Завођу, а живи у Пригревици и Новом Саду.

 

Kroz znano vršje, stenje ljuto,

u vreme leta, sena zrela

i kroz detinjstvo prekinuto

stušti se moja duša cela.

Jednako draga vrela bruje,

a mir ko osama pritiskuje.

 

Kroz proseke i mlado borje

silazi nova cesta bela

i nadnelo se srednjogorje

nad razbacana kršna sela.

Spomene nosi kraj viteški,

a kuće retke, ljudi retki.

 

Provlači svoje niti reka

kao što čini sto godina,

a vodenica ni od leka –

umesto njih hrepe stena.

a reka plava kao u snu,

vijore alge po njenom dnu.

 

Ko bi rekao da je nekad

tu bujnih želja zanos stao

prekinut kao rezom noža

i nikad nije procvetao.

Na plimi sanja požar planu –

nestaše kao u bezdanu.

 

A san sve tvrđi i mir lenji:

ljuljaška zvuka tiho klonu

i kreket žaba udaljeni

i mrmor reke u sutonu.

Spušteno veče prostor krije,

al svaki korak poznat mi je.

 

Da li će sanje ove gore

oživeti u lisnom granju

i kao nekad da prozbore

i zuj i pesma u bujanju

i da nastavi, premosti hride

i sve prestanke i prekide...

 

Dušan Ćurčić