ВРЕБАЧКЕ ПРИЧЕ – Могорић (16/2)
Пролазимо цестом даље кроз поље и гледамо куће нанизане на обронцима Средогорја тражећи пут према дједовој кући. Умало стигосмо, скренусмо у пут, па полако уз ливаде и шљиваре узбрдо, до куће. Примијетили би нас још у пољу и прилазећи видимо ужурбаност и прикупљање укућана у дворишту који су нас увијек дочекали озарених лица.
А било их пуна кућа, дјед Петар, звани Пекан, баба Ђука, мамин дјед Миле кога су звали Рођо, ујаци Милан и Никола, тетке Мира и Нада, жена ујака Милана, Даница, коју су сви звали Снаја и њихова дјеца Мара, Милка и Анка, а касније су имали и сина Петра који се на жалост са једва двадесетак година живота угасио. Пришли би и комшије Ђаковићи звани Шабани и њихов син Мића, мој вршњак који се тада, а и прије неколико година кад сам га срео држао скромно и повучено.
Дјед Пекан би ме подигао из кола и пољубио, притрчао бих баби у загрљај, а онда код старог дједа Миле.
Дјед Пекан је био средњег раста, кошчат, пријазног лица и топлих очију. Његове ријечи и смијех биле су искрене, говорио је из срца и према њему сам осјећао топлу приврженост. Баба Ђука је била скромна и повучена жена са образима који су јој се истицали на лицу, које је одавало благост и на коме су увијек помало оборене очи у којима је тињао благи жар љубави за нас, давале њеној појави магнетску привлачност.
Одједном би се све ускомешало. Радосни узвици задовољства и веселог чуђења драгих људи који се нису видјели годину дана одјекивали су по дворишту и привлачили комшије из сусједних кућа знатижељне да виде тко је дошао. Погледао бих по дворишту. Уз кућу, понешто укосо одмакнута и насупрот била је скромна колница у којој је баба држала кокоши, а нешто ниже уз пут био је ограђен тор пун оваца. Коњи би још били приколчани нешто више изнад куће, двориште је било пуно перади које су узнемирене љутито кокодакале и склањале се у страну.
Дјед је био гостољубив иако је живио скромно и увијек му је било неугодно што нас не може боље почастити, и док су се вршиле припреме за ручак сјели би под разгранате орахе у дебелу хладовину, одрасли би се почастили неизбјежном ракијом и кавом и почео би разговор.
Дјед Миле ме је посебно привлачио. Кошчат, већ погурен старац који је тада већ био на прагу или можда преко деведесетих, помало упалог лица из којег су већ дубоко из старачких дупљи гледала два проницљива ока и низ које су се спуштали снажни бијели бркови попуњавајући усахло лице и падајући у крупним праменовима испод браде. Са личком капом на глави, огрнут овчјим кожуном, у широким чојаним хлачама и гуменим личким опанцима подсјећао ме на Старину Новака, хајдука из епских пјесама што ми их је отац читао. Сједећи држао је у руци штап од којег се није одвајао и који му је помогао да лакше иде за овцама по планинским странама и пропланцима који су се слагали изнад куће. Дјед је чувао овце до дубоке старости кад су му већ требала два штапа да покрене своје старачко оронуло тијело које је још у оном прије стољећу прије 1900. године потегло у Америку радећи у руднику да би се вратио натраг својој породици у Лику, у којој се најзад смирио у 103-ој години живота.
За то вријеме радознало бих обилазио по дворишту завирујући у сваки кутак јер је све то поновно и увијек изнова било за мене необично. Кућа је била на високим темељима саграђена на једној страни на каменој стијени да би други темељ затворио подрум у којем је била штала. На штали је била озидана кућа, у свему по личком распореду, са три просторије, улазном и двије бочне собе у којој се живјело. Кућа је била пуна мириса који је из штале преко дрвеног пода продирао у горње просторије. Собна врата отварала су се потезањем конопца који је подизао са горње стране врата уски дрвени клин који би сједајући у урезани дрвени комад на штоку затварао врата. У средњој просторији у којој се живјело, у куту је било огњиште. У циглом ограђеном простору ложила се ватра изнад које је на веригама био објешен лонац у коме се увијек гријала топла вода или кухало неко јело. Дим је штипао за очи слободно се пењући према поткровљу које је овдје било отворено и излазио кроз кров пролазећи притом уз објешену сланину већ гараву од превеликог дима. На огњишту се пекао крух, црни и тежак са посебним мирисом и благо киселкастим окусом који ми тада баш и није био по вољи, али кога би данас радо појео, радије него много што друго.
Жељко Наранчић
