MJESNI ODBOR VREBAC

Divim ti se

biser – roso

kristal – sneže

žubor – vodo

zvezdo – vilo;

kidam svaki zastor oku

i prezirem magle krilo.

Ja se divim

kada munja blesne snažna

uvek ista

nikad lažna:

i zato me celog plene

i zato me sebi mame

iskre njene

iskre same

pa bih hteo

da sve čisto

sjajno

jasno

izroni iz tame,

jer vizije obasjane

i dosežu i dozivlju

u daljine

u zvezdane!

 

Dušan Ćurčić

Evo me opet nakon sedam leta

da mi Te pogled začas celog ima,

da dosegnem Ti do svakoga mesta

i zakonačim sav u sećanjima.

 

Snagu mi daju vrela i visine

i kozje staze i šikare guste

i dahom bune dišem iz dubine

protiv svih što Te hoće da opuste.

 

Kao ukletog samoća Te huli,

jer bujnu mladost jedno vreme satre,

namerniku su puti iščeznuli,

na ognjištima ugašene vatre.

 

Ali otisci na stenama stoje

kao putokaz vremena što leti,

na stope davne stavljam stope svoje

i s njihovim se tragom istovetim.

 

Klanjam se svakom crvenome krovu

i novom gnezdu divnom kao cvet.

Stoletne lipe veće kolo zovu,

a dva razreda čini đaka šest.

 

Kad će Ti lice ozariti sreća

i kad iz Tvojih vrletnih busija

neobuzdanom snagom svih proleća

ponovo jednom mladost da proklija.

 

O nek zazveče klepke nebrojane,

kamen poleti, vedri oganj sine,

vesela pesma žetelačka krene,

o probudi se Velebitu džine.

 

Kad pretočim u zrcala rečna

snom mojim grune java osunčana,

misao moja kao straža večna

čuvaće s Tobom vedre kute dana.

 

Dušan Ćurčić

Trepću jasike pune hlada,

ko ptica lakih jato sivo.

Svakim prolaskom ispod njih sam

najlepši šapat osluškivo.

Tu stara kruška još se ne da,

a kora trune, grane pale.

Visoke stene kao ždrali

u daljinu se zagledale.

I svaka stopa prošlost budi

zarasle staze oko pali:

koliko puta znani ljudi

ovim su putem koračali;

koliko puta kao dete

nogama bosim tu sam stao,

koliko puta sa svicima

u tamnoj noći drugovao;

i kad se smrkne, stušti kiša

i kad prižeže sunce suvo,

koliko puta iz juriša

kamen je iz praćke fijuknuo.

 

Volim vas moćne biser gore,

duboke dolje cvetnih trava

i nebo čisto, kao more

gde se orao obrušava;

žubore bistre, skakutave,

nadošlih voda huke rečne

i ponornica izdisaje

i potočare istrošene;

kolibe niske, jednolične

čobanske pesme, stada vita

i snažne ljude svemu vične

i ševin koncert iznad žita

i vas gromade gusta kraša,

vas spasitelje usred plama,

tu je blesnula zvezda naša...

 

O mirni kraju u beskraju,

izdanci retki, stabla pala,

iverje ti je u svom sjaju

raznela bura prohujala.

Od davnina je val sudbina

tvoj vesnik strepnje iz daljina,

a ceo svet je tvoje groblje,

ceo svet ti je domovina.

 

Trepću jasike pune hlada,

ko ptica lakih jato sivo.

Svakim prolaskom ispod njih sam

najlepši šapat osluškivo...

 

Dušan Ćurčić

Treperi

val travnog lica

dah njiva

privlači izdašna ravnica

kao okean zlatna žita mame

Pođoh

i zastah

načas obuzme kolor panorame

obličje brda

tajac gorske tame

 

Čujem

dozivlju otegnuto

prisno

- Ta mi smo svagda

bliski Bački znanci

 

- O jesmo

jesmo

ali znajte –

dojen sam kršem lepim ko u bajci

 

Nek’ čarda pesmom budi ravni

salaš

opsednut ovcama i psima

al’ bistri izvor

vrh u oblacima

prožimlju niti ostale u njima

 

Začas zabruji pesma

žubor vrela

i urlik vuka

zavijanje bure

i vejavica

i paperja bela

i kliktaj orla sa litice sure

Ključa iz badže izdušene

i ono leto

i ona zima –

fatamorgana na ravnicu pala

i pogled kuje kao ekserima

 

Ovde sam

a misli lete

lete

Bivam na plododarnim ravnima

sa vama

a iz sećanja zove

Ličko dete

 

Dušan Ćurčić