Како је друг Тито покварио један славни пецарошки дан на Јадови
Прољеће у Лици увијек окасни, таман колико и зима порани. Али, сад је баш стигло, зелено и бујно, право личко прољеће. Недјеља је, ујутро, 4. маја 1980. године. Госпић се купа у киши, која цијело јутро упорно пада.
„Дичаци, данас идемо на пецање“, весело ће чика Нико Бркљачић, први сусјед и један од најбољих госпићких риболоваца. „Киша ће убрзо стати, а онда, причао сам вам толико пута, риба најбоље гризе. Идемо на Јадову, сад је пуна пиора“. Његовог Бориса, годину дана млађег од мене, није требало двапут позивати. А и мене је тад држала риболовачка грозница. Колико ли смо само дана Боро и ја проводили на госпићком бенту, вабећи рибе црвима које смо купили испод сушених кожа у оближњој кожари код млина. А о пионирском риболовачком првенству преко пута „Обале љубави“ на госпићким Брионима да и не говорим.
Око поднева сједамо у Никин „ами 8“ и крећемо пут Врепца, изнад којег се управо диже дуга. Стижемо на Јадову, газећи кроз бујну и орошену траву.
„Тамо ћемо, уз ону ракиту, има да уловимо пиора ко никад“, искусно ће Нико, вадећи из гепека повеће пластично буре.
И, стварно. Тек пошто смо забацили, пиори кренуше. Није прошло ни два-три сата, а скоро смо до врха напунили буре. А пиор је малешна риба, тек нешто око људског педља. А слатка, слађа од пастрмке. И може се лијепо продати. Друг Милчек, наставник музичког и, као и чика Нико, један од бољих госпићких риболоваца, откупљује рибу. И одмах плаћа.
У глави већ почињу маштања, Борина и моја. Шта ћемо с парама од улова. Однедавно је постало популарно на „поније“ стављати „банана“ сиц. А он се могао повремено наћи у радњи код Анте Даје, тик уз стари мост. Идемо већ сутра видјети има ли их. А могли би набацити на котач и неко „рибље око“. Има код Анте Даје и риболовачког материјала. А, ако остане пара, могли би и до робне куће, тамо има баш добрих мамаца и „варалица“. У том маштању, кренусмо да носимо буре пуно пиора до гепека, па за Госпић. Негдје око четири по подне стигосмо у Жабицу, пред кућу друга Милчека. Звонимо и нестрпљиво чекамо да се појави. И, ето га, сав у сузама.
„Друже Милчек, ми донијели рибу, пиоре, има их бар стотињак“, изустисмо готово углас Боро и ја, али видимо нешто није како треба и у страху чекамо одговор.
„Данас не откупљујем рибу. Сад су јавили, умро је друг Тито“, одговори Милчек и затвори врата.
Као у цртаном филму, распрсну се онај облачак маштања изнад главе. Ништа од „банана“ сица и нових мамаца, варалица и осталих риболовачких ђаконија. Покисли, као да је киша тад почела да лије, а не оно јутрос, кренусмо кући.
„Шта ћемо сад с оволиком рибом?“, упитасмо чика Нику. „Ништа, неће пропасти“, одговори Нико и настави: „Кад стигнемо кући, даћемо Нади и Милки (Бориној и мојој мајци) да их попакују у кесе па ви онда крените од врата до врата по комшилуку. Сигурно ће се сви обрадовати овом слатком пиору“.
Падало је вече у Госпићу, крај близу Колаковца мирисао је на свјеже пржену рибу, а са телевизора су допирали прилози о другу Титу. Који је више био познат као ловац. Да је био риболовац, мислили смо тад Боро и ја, сачекао би још који сат, па да стигнемо на вријеме код друга Милчека…
Јовица Кртинић
